Zivela, pored ostrva kubanskoga, riba. Plivala, plivala, pa je uhvati Hoze. Ribu pojeli, a kosti uzela Hulija. Tesala, tesala, pa istesa prsten. Odnela Hulija prsten na pijacu, stoji i ceka.
Letela, letela Ljiljana, preko okeana. Nikakva riba nije bila, pa letela. To su Zene Srbije, sto je ona bila: leti, leti, pa se spusti. Otisla Ljiljana na pijacu kubansku, videla Huliju, i prsten kupila.
Leteo, leteo prsten preko okeana. "Oh", rece Vesna. „Kako lep prsten dosao!" Nosila Vesna prsten, nosila, kad prsten pukao. Plakala, plakala Vesna, a da prsten u okean vrati, od njega riba postati ne moze.
---------------------------------
A revolucija traje i dalje.
A mi, Zene Srbije, bavimo se, evo, pizdarijama, jer su ribe, ocigledno, pukle.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар