selimo otoman

selimo otoman u park
u parku dnevnoj sobi
brstimo sunce

nema lifta
jer mi je
otpalo
dugme

NE MOGU VIŠE DA SE KRIJEM

Ne mogu više da se krijem
Ne mogu više da se krijem
Pa nije život čet
Zar opet da varam publiku
A u publici ja.

VRATA

Zaboravila sam da kupim
Neke potrepštine
Sto kila hrabrosti
Krckalicu za strahove
400 grama velikodušnosti
(da počnem sa malim dozama)
Pet kilograma smeha
Dve veće hrpe koraka
Šest vagona okreta
Posudu za odlaganje osmeha
Policu za razgovore
Dasku za poletanje
I neka vrata
Da mogu da ih otvorim

ili

možda

pobegnem.

PISMO KAFKI

Dok moj tata peva
Ja posmatram u šta sam se pretvorila.

PROREZI

E ovako

Malo da se tu red neki napravi
Guraju reči u zareze
Al’ ako ne vidiš proreze
Prozor se kiselo smeška

Bolje da napravim sneška
Šetala danas po svoj toj belini
Tupava misao o nekoj celini
Ironično belo

Kafa mi došla
Ko vesela mrlja
Jer čemu to belo
Ako se ne prlja

KLIMATSKA

Ničeg se ja ni ne setim ujutru
Dok se drugi dozivaju
Kroz loša sećanja
Ja samo odvrnem muziku
Poigram se sa ogledalom
Provetrim vrata
Da onjuše napolje
Zavrnem rukav tastaturi
Nateram je da cvili
Upregnem monitor
Da se suoči sa mojim očima
Ko što sam i ja morala pre neko veče
Da naprežem pogled
kroz tuđu radoznalost
Svakojake igre
Raduju
Muče
Oslovim kofer
Pripremim ga za putovanje
Pažljiva sam sa stvarima
Ne volim kad se nešto slomi
To smo prošli toliko puta
Da ni ova zamišljena rupa
Sve to ne može da upije
Naravno
Treba mi proleće
Ko bude brži
Neka priđe
Tope se glečeri
Pa da probam i ja

DOZIVANJA

Da čujete sve ove glasove
Sve ove strahove
Sve ove stihove
Sve ove prizore
I bizarne melodije
Uskomešale bi se ulice
Svi bi stali na prozore
Trka bi počela
Misao bi trčala na cilj
A smeh bi se valjao u dalj
Nije tako lako
Nije tako lako
Po hladnom hladnom vremenu
Baciti se pod toplo ćebe
I smišljati melodije
Kojima dozivaš
Proleća
Osmehe
Poljupce
Toplo
Dobro
Svetlo
Okreneš se
Nasmešiš
Pokriješ sve to ćebetom
I praviš se da je bilo.