DOSADAN ČOVEK

Uklizaj tim svojim prstima
Ispod kape gde te čeka glava
Koja nas druge nimalo ne zanima
Kopaj po njoj
Kopaj
Kopaj nečujno
I potrudi se da sve što nađeš
Ostane pod kapom
Jer sam jutros čistila ulicu
I ona je sada dobro

selimo otoman

selimo otoman u park
u parku dnevnoj sobi
brstimo sunce

nema lifta
jer mi je
otpalo
dugme

NE MOGU VIŠE DA SE KRIJEM

Ne mogu više da se krijem
Ne mogu više da se krijem
Pa nije život čet
Zar opet da varam publiku
A u publici ja.

VRATA

Zaboravila sam da kupim
Neke potrepštine
Sto kila hrabrosti
Krckalicu za strahove
400 grama velikodušnosti
(da počnem sa malim dozama)
Pet kilograma smeha
Dve veće hrpe koraka
Šest vagona okreta
Posudu za odlaganje osmeha
Policu za razgovore
Dasku za poletanje
I neka vrata
Da mogu da ih otvorim

ili

možda

pobegnem.

PISMO KAFKI

Dok moj tata peva
Ja posmatram u šta sam se pretvorila.

PROREZI

E ovako

Malo da se tu red neki napravi
Guraju reči u zareze
Al’ ako ne vidiš proreze
Prozor se kiselo smeška

Bolje da napravim sneška
Šetala danas po svoj toj belini
Tupava misao o nekoj celini
Ironično belo

Kafa mi došla
Ko vesela mrlja
Jer čemu to belo
Ako se ne prlja

KLIMATSKA

Ničeg se ja ni ne setim ujutru
Dok se drugi dozivaju
Kroz loša sećanja
Ja samo odvrnem muziku
Poigram se sa ogledalom
Provetrim vrata
Da onjuše napolje
Zavrnem rukav tastaturi
Nateram je da cvili
Upregnem monitor
Da se suoči sa mojim očima
Ko što sam i ja morala pre neko veče
Da naprežem pogled
kroz tuđu radoznalost
Svakojake igre
Raduju
Muče
Oslovim kofer
Pripremim ga za putovanje
Pažljiva sam sa stvarima
Ne volim kad se nešto slomi
To smo prošli toliko puta
Da ni ova zamišljena rupa
Sve to ne može da upije
Naravno
Treba mi proleće
Ko bude brži
Neka priđe
Tope se glečeri
Pa da probam i ja